- Pi­še: Sla­vi­ca Bu­la­jić

Po­zna­to je i pti­ca­ma na gra­ni da na­rod Cr­ne Go­re već 30 go­di­na ima go­spo­da­ra. On je ne­ko ko čas vla­da jav­no, a čas iz sjen­ke go­vo­ri kroz svo­je pi­o­ne. Sve u sve­mu, tu je uz nas, da ne bi­smo slu­čaj­no osta­li sa­mi, kao pti­ći bez svo­je maj­ke. A ka­kav bi­smo mi bi­li na­rod, ako ne bi­smo zna­li sve o go­spo­da­ru: šta vo­li da je­de, gdje vo­li da pu­tu­je, ko­ja mar­ka sa­to­va mu je omi­lje­na, ko­ji mu je ho­bi... Ja ću se za­dr­ža­ti na ho­bi­ju i nje­go­vim ak­tiv­no­sti­ma u slo­bod­nom vre­me­nu. Zna­či, šta vo­li da ra­di kad od­ma­ra od tro­še­nja mi­li­o­na ko­je je uzeo od svo­jih ,,pti­ća’’. Lju­di, zna­te, umo­ri se čo­vjek od tro­še­nja ve­li­kog nov­ca, od luk­su­za. Mi­sli­mo mi, la­ko je nje­mu. Ne bi­li mi u nje­go­voj ko­ži! Te­ške od­lu­ke pa­da­ju u nje­go­vom ži­vo­tu. Te ko­ju luk­su­znu de­sti­na­ci­ju oda­bra­ti za pu­to­va­nje, te ko­ji no­vi sat pri­dru­ži­ti po­sto­je­ćoj ko­lek­ci­ji, te ovo, te ono, ni­je mu la­ko ni­ma­lo. Mo­žeš ga osu­đi­va­ti TI ko­ji ne­maš ne­go po 150 eura mje­seč­no (ako imaš i to­li­ko). Te­bi je, čo­vje­če, la­ko! Znaš da ne mo­žeš oti­ći ni do su­sjed­nog gra­da, a ka­mo­li do dru­ge dr­ža­ve. Na luk­su­zne sa­to­ve i ne po­mi­šljaš. Eto, ka­kav je to čo­vjek! Ljud­ska gro­ma­da! Sve je uči­nio ka­ko bi se ti, ma­li čo­vje­če (pti­ću), ma­nje stre­si­rao u do­no­še­nju va­žnih od­lu­ka. Za dan po­tro­šiš tu cr­ka­vi­cu, ne uma­raš mo­zak kao go­spo­dar. Za­to on, ku­ka­vac, kad ugra­bi ma­lo slo­bod­nog vre­me­na da od­mo­ri od „sil­nog ra­da’’, po­sve­ću­je se svom glav­nom ho­bi­ju, a to je OD­LA­ZAK NA SA­HRA­NE. Da, to stvar­no zvu­či smi­je­šno, ali ni­je za smi­jeh. Kad se ma­lo bo­lje za­du­bi­te u unu­tra­šnjost, u srž ove i te ka­ko za­ni­mlji­ve ak­tiv­no­sti uvi­dje­će­te ka­kvu za­ba­vu, re­lak­sa­ci­ju i od­mor ona pru­ža tom „na­pa­će­nom’’ čo­vje­ku. Ak­tiv­nost po­či­nje ta­ko što sva­kog da­na nje­go­vi po­slu­šni pa­zi­te­lji či­ta­ju umr­li­ce, bi­lje­že nji­ma bit­ne po­koj­ni­ke (la­ka im cr­na ze­mlja) i spre­ma­ju go­spo­da­ra za nji­ho­v is­pra­ćaj ka onom svi­je­tu. Na mje­sto is­pra­ća­ja (ka­pe­la i gro­blje), on do­la­zi sa svo­jim gr­ma­lji­ma ko­ji ga šti­te od, ne daj Bo­že, na­pa­da ne­kog ne­za­do­volj­nog ,,pi­li­ća”. Ma­da, ne znam ot­kud ta po­tre­ba i ta ide­ja, kad su svi za­do­volj­ni, ma pre­za­do­volj­ni?!
Na mje­stu gdje se od­i­gra­va nje­gov ho­bi, gdje po­ku­ša­va pri­ku­pi­ti sim­pa­ti­je, raz­li­či­te su re­ak­ci­je onih ko­ji ga ugle­da­ju. Jed­ni su rav­no­du­šni, ne za­ni­ma ih (ta­kvih je ma­lo). Dru­gi su lju­ti, ne­za­do­volj­ni, bi­će da ga ne vo­le, ma­da ne znam za­što?! A tre­ći, oni su pra­vi i istin­ski lju­bi­te­lji te po­ja­ve, tog čo­vje­ka i go­spo­di­na. Oni se ko­me­ša­ju, sr­ca im lu­pa­ju 200 na sat kad ga ugle­da­ju, ne zna­ju šta će od sil­ne sre­će. Za­bo­ra­ve na po­koj­ni­ka i na tu­gu za njim. Ma, ka­kav po­koj­nik, on je oti­šao, a nji­ma je do­šao ON. Kao sve­tac da se po­ja­vio, kao sun­ce da je ogri­ja­lo po­sli­je du­ge ki­še. Oni tr­če, sa­pli­ću se o gro­bo­ve, sa­mo da ga do­dir­nu, da im se obra­ti, na­smi­je­ši. Ne­ki us­pi­ju čak i da se fo­to­gra­fi­šu s njim. A on­da tu fo­to­gra­fi­ju lju­be, jer ni­je­su uspje­li nje­ga da po­lju­be. Na­rav­no, oba­ve­zno je mo­ra­ju iz­ra­di­ti i uokvi­ri­ti da sto­ji na zi­du, da svi vi­de, da se svi­ma po­hva­le. A kad cri­je­va od gla­di poč­nu svi­ra­ti ( ma­da ma­la je mo­guć­nost za to u dr­ža­vi na­šeg go­spo­da­ra), oni sa­mo ski­nu fo­to­gra­fi­ju sa zi­da, za­gr­le je i bu­de im mno­go lak­še. Eto, vi­di­te, ka­kav je to čo­vjek. On usre­ći lju­de i iz­ma­mi im osmi­je­he čak i u ta­ko tu­žnom da­nu i na ta­ko tu­žnom i su­mor­nom mje­stu. A mo­že­mo sa­mo pret­po­sta­vi­ti ka­ko bi po­koj­ni­ci re­a­go­va­li kad bi s onog svi­je­ta mo­gli vi­dje­ti da je on, hej ON, do­šao na nji­hov po­sled­nji is­pra­ćaj. Bi­lo bi mo­žda ne­kih ko­ji bi se od mu­ke i ljut­nje pre­vr­ta­li i po­ku­ša­li vra­ti­ti na ovaj svi­jet sa­mo da ga otje­ra­ju, da ih ba­rem sad osta­vi na mi­ru da po­či­va­ju (ali sum­njam, za­do­volj­ni su po­šli na onaj svi­jet, ov­dje ne­ma ne­za­do­volj­nih). Bi­lo bi i onih ko­ji bi re­kli: „Eh , kad je on do­šao da me is­pra­ti ne ža­lim što sam umro. I opet bih da mo­gu, sa­mo da on po­no­vo do­đe’’. I zad­nji čin ho­bi­ja – po­vra­tak sa tu­žnog is­pra­ća­ja. Za nje­ga tu­žan, jer je za­vr­šen još je­dan dan nje­go­ve sre­će i uži­va­nja. On va­di svo­ju ogrom­nu sve­sku, bi­lje­žni­cu, i upi­su­je – taj i taj umro tad i tad. I ra­ču­na ko­li­ko je ko od tih ,,pti­ća’’ nov­ča­no olak­šao nje­go­vu dr­ža­vu svo­jim od­la­skom. I ta­ko iz da­na u dan, svo­jim za­ni­ma­njem i ho­bi­jem usre­ću­je se­be i ne­ke lju­de oko se­be... A ne­ke ne, ne­ke još vi­še raz­lju­ti – ma­da stvar­no ne znam za­što kad nam ni­kad ni­je bi­lo bo­lje?!